百度 雪峰林立，湖泊静好，那变幻的美丽风景，美得让人难以置信，走在这里，仿佛能让你领略人世间的所有美好。

Античка филозофи?а обухвата филозофска миш?е?а и системе ко?и су се развили на широком медитеранском простору прожетом античком грчком и римском културом у периоду од 7. века старе ере до пропасти античког света почетком 6. века нове ере.

Талес из Милета – први грчки и европски филозоф

Култура античке Грчке зачетник ?е и западноевропске културе. На том се географском подруч?у први пут у истори?и издва?а филозофско-научни облик миш?е?а из религиозно-фантастичнога. Карактеристика старе ори?енталне културе била ?е уклоп?еност одре?еног степена научног миш?е?а, до ко?ег су стари ори?ентални народи доспели, у религиозно-фантастични облик миш?е?а. Та уклоп?еност егзактне мисли у фантастично-религиозну мистику карактеристична ?е и за личности ко?е се баве науком у старим културама. То су биле затворене свештеничке групе или пророци ко?и су се издва?али из света и ?удског друштва да би тако осам?ени и удуб?ени у саме себе дошли до истине. ?иховим способностима придавана ?е ауреола узвишености, надзема?ског и над?удског.

Грчка цивилизаци?а ослободила ?е научно миш?е?е и еманциповала га од религи?е, подредивши га практичним задацима трговине, брзом разво?у привреде, али и политичким задацима ко?и су се наметали у вези с изме?еном друштвено-економском структуром. То миш?е?е напушта служе?е фантастичко-религиозном човеку, ко?и себе ?ош ни?е издво?ио као по?единца у оквиру друштва, и прелази у службу конкретног, егоистичног човека по?единца. Кроз таквог човека и у ?еговом интересу зачела се у Грчко? ера самосталне научне мисли, чиме ?е обележен почетак ?едне нове епохе у истори?и човекова овладава?а природом и друштвом. Грчка поста?е колевком културног комплекса ко?и кратко називамо ?Западом“, што у то доба представ?а помера?е културног и економског развитка с Истока према Западу.

Космолошки период

Главни чланак: Космолошки период

Почетак грчке филозофи?е пада у кра? 7. века п. н. е. Томе почетку претходиле су крупне промене начина живота у старо? Грчко?, промене ко?е су пресудно утицале на духовни живот хеленског човека. Ве? током 8. века, а нарочито у 7. и 6. веку п. н. е., старо патри?архално родовско друштво запада у све озби?ни?у кризу. Родовско уре?е?е, засновано на принципу крвног сродства, ни?е могло издржати конкуренци?у пове?аних имовинских поседа ко?и су настали услед разво?а трговине и занатства те услед замаха колонизаци?е. Та колонизаци?а проширила ?е животни простор Хелена и довела их у додир с многим народима ко?и су насе?авали обале Средоземног мора. У вези с колонизаци?ом, ко?а ?а захватила нарочито малоази?ско примор?е, Сицили?у и ?ужну Итали?у, разви?а се бродоград?а, трговина и занатство. Тако наста?е нови друштвени сло? иму?них трговаца и занатли?а, ко?и се ве? увелико користе робовском радном снагом и ко?и постепено долазе у све оштри?и сукоб са зем?опоседничком аристократи?ом, ко?а ?е насто?ала да обезбеди наставак олигархи?ске политичке превласти наследне аристократи?е. Током 7. и. 6. века п. н. е. ова? су сукоб умели да искористе енергични и часто?убиви по?единци, ко?и су завладали као тирани, односно самодршци. Они су често и сами били аристократског порекла, али су, докопавши се власти, увели цео низ мера у корист широких сло?ева становништва, као што су укида?е дугова, нова расподела зем?е, уво?е?е правичне управе и унапре?е?е заната, трговине, науке и уметности.

Начин живота хеленског човека, док ?е ?ош живео у племенско-родовским групама, био ?е митолошки. Свет богова и полубогова, ко?и ?е наста?ивао природу овога човека, одговарао ?е тадаш?ем степену културног и друштвеног развитка, али ?е колонизаци?а ускоро проширила духовне видике Хелена. Она их ?е довела у додир с источ?ачким цивилизаци?ама и, делу?у?и за?едно с друштвено-економским променама у грчким полисима, изазвала постепено напушта?е митолошког начина миш?е?а. Митолошки свет богова с Олимпа на?лепше ?е приказан у Хомерово? Или?ади и Одисе?и, где богови у?едно одсликава?у и мо? и с?а? племенских старешина. Али ве? код Хомера богови су подвргнути критици, што ?е ?асан знак постепеног ослоба?а?а старих митолошких представа. Хомерова слика света ?ош увек ?е чврсто на тлу митологи?е, али ипак показу?е и не?асне елементе рационалног схвата?а природе: Хомер зна за Небо и Зем?у и царство Хада, а споми?е и стихи?е природе – воду, ватру, ваздух и зем?у. Али Хомер ?ош не постав?а пита?е о пореклу космоса: с тим се пита?ем суочава тек Хесиод, песник сеоског живота из Беоти?е, ко?и ?е у спеву Теогони?а дао генеалоги?у богова тако што ?е грчке митове организовао у целину. Хесиод показу?е напредак у томе што богове не посматра као вечне, ве? као постале. Иако усва?а Хомеров митолошки свет, Хесиод му да?е природну основу: постанак богова (теогони?а) тумачи се истори?ски и узрочно, дакле, на ?едан рационалан, природан начин (космогони?а). Хесиодова слика света ?е сво?еврстан спо? теогони?е и космогони?е, ?ер иако говори о боговима, Хесиод заправо покушава да одговори на пита?е шта ?е почетак свега што посто?и и што се дога?а у космосу.

?онски филозофи

?они?а – колевка грчке филозофи?е

Прва филозофска уче?а у Хелади настала су у насеобинама на малоази?ско? обали. Наиме, ?онске колони?е у Мало? Ази?и били су на?богати?и и на?напредни?и градови у читавом хеленском свету. Ту су и култура и цивилизаци?а досегле на?виши стади?ум. ?о?ани су били паж?иви посматрачи природе и први су покушали решити кратким, маштовитим синтезама тешке проблеме ко?е им ?е природа наметала. Тако су се у ?они?и развиле не само филозофи?а, него и истори?а, од чи?их ?е писаца на?бо?и био Херодот. У вези с почетком филозофи?е, ме?утим, треба напоменути да се ту не ради о апсолутном почетку: оно што ?е предмет филозофи?е, т?. садржа? и смисао света и живота, заокуп?ало ?е човекову паж?у, ништа ма?е интензивно, и рани?е. Новина ?е само у томе што ?е та? садржа? рани?е био обликован митски и религиозно, а сада се облику?е по?мовно и рационално. Тако ?е почетак филозофи?е заправо почетак само у односу на облик, а не и на садржа? ?удског размиш?а?а.

Први прави хеленски филозофи били су сви из Милета. ?онски филозофи отворили су нову еру у филозофи?и пита?ем о прапочетку свега што посто?и, пита?ем о битку. Талес (Θαλ?? или Θ?λη?, 624–547) каже да ?е праузрок вода, Анаксимен (?ναξιμ?νη?, средина 6. века) сматра да све ствари наста?у згуш?ава?ем и разре?ива?ем ваздуха, док ?е на?апстрактни?и, па према томе и на?оригинални?и одговор дао Анаксимандар (?ναξ?μανδρο?, 610–547), ко?и праузроком свега сматра неодре?ену матери?у звану апеирон (?πειρον), из ко?е услед супротности топло-хладно наста?е свет. Карактеристично ?е за све ?их да на то пита?е одговара?у и об?аш?ава?у га консеквентно матери?алистички и у целини издво?ено и супротстав?ено религиозно-митолошком тумаче?у света. У ?ихово? филозофи?и постав?ен ?е само проблем битка. Проблеми сазна?а и крета?а за ?их ?ош увек нису филозофски знача?ни, ве? представ?а?у чи?енице ко?е се узима?у као готове. Матери?а ?е одухов?ена као и ?удски организам, дакле о крета?у се не постав?а?у пита?а. ?онски су филозофи познати и по свом природнонаучном раду. Тако се Талесу припису?е подела календарске године на 365 дана и предсказива?е помрчине Сунца 585. године. Ова три прва филозофа чине тзв. милетску школу у оквиру пресократске филозофи?е.

?оханес Моралс: Хераклит (17. век)

Хераклит

Главни чланак: Хераклит

По миш?е?у Хераклита (?ρ?κλειτο?, око 535–око 475. п. н. е.), праелемент свега што посто?и ?есте ватра. Све на свету изгара и поново се ра?а. Хераклит издва?а и проблем крета?а. Различити стади?уми ватре у ?еном вечном крета?у представ?а?у све што посто?и. Крета?е праелемента ватре ?е противречно, оно ?е дисхармонично, иако ?е хармони?а коначни резултат тог процеса. Сваки ?е процес сам по себи противречан те стога представ?а праву природу свега, сваке хармони?е, како у природи тако и у друштву.

Богу ?е све?едно, по?мове добра и зла измислили су ?уди

Иако Хераклит не пориче божанство, што се види из око 130 фрагмената ?еговог списа О природи (Περ? φ?σεω?), ипак изван ватре, изван тог матери?алног праелемента за ?ега не посто?и узрок крета?а. Оно ?е иманентно ватри, другим речима, природи, матери?и. Тако се код Хераклита сусре?е изразити пример античког пантеизма, филозофског схвата?а по коме се бог и природа поистове?у?у.

Све што се дога?а, дога?а се по нужди. Читавим светом влада закон ко?и Хераклит назива логос (λ?γο?). Логос ?е оно што ?е свему за?едничко. Наша спозна?а логоса ?е разумска спозна?а: чулима ?е немогу?е спознати логос. Чула доказу?у разноликост, док ?е само разум у ста?у проникнути у целину свега, у за?едничко. Хераклит не негира чуло као елемент сазна?а, али сматра да чула могу бити ?зли сведоци ако има?у барбарске (варварске) душе“ (фрагмент 107), што значи да без разумске спозна?е нема праве спозна?е логоса. Не ва?а живети ?као да свако има сво?у властиту памет“ (фр. 2), него треба насто?ати овладати целином. У насто?а?у да као ци? спозна?е истакне разумева?е логоса, Хераклит први покре?е пита?е могу?ности спозна?е.

Знати многе ствари не значи бити мудар

Питагора

Питагора

Главни чланак: Питагора

До сада ?е одговор на пита?е о праматери?и или праелементу свега посто?е?ега био квалитативно одре?ен, односно увек се као праелемент узимала нека одре?ена матери?а, као вода, ватра и сл. Питагора (Πυθαγ?ρα?, 6. век) уноси ?едан нов елемент у размиш?а?е о свету. И ?ега, као и многе античке мислиоце, задив?у?е хармони?а ко?а влада у свету. Он долази до зак?учка да хармони?а произлази из одре?ених бро?евних односа ко?и влада?у светом: бро? ?е савршенство. Сам Питагора ни?е оставио ништа написано, али зато Филола? (Φιλ?λαο?, око 470–390), припадник Питагорине школе, каже: ?Заправо, све што се спозна?е има бро?. Ни?е, наиме, могу?е без ?ега ништа ни замислити ни спознати“. У насто?а?у да прикажу знача? бро?евних односа у свету, питагоре?ци иду све до мистификаци?е бро?а: одре?ени однос бро?ева означава праведност, други душу, ум итд. Насто?а?е да се бро?евни однос због свог савршенства схвати као услов распореда ствари у космосу те консеквентно зак?учива?е и на етичка пита?а чини Питагору првим идеалистичким филозофом у оквиру античке филозофске мисли. Он ?е инсистирао на бро?евном односу као ?едино? право? реалности.

Еле?ска школа

У ?ужноиталском граду Еле?и Ксенофан (Ξενοφ?νη?, око 580–око 470) ?е поставио основе ?едно? ново? филозофско? школи. Полазе?и од става да ?е стварност онаква каква нам се приказу?е, промен?ива, да у ономе што видимо нема ничег поузданог што би се могло третирати као битак, дошао ?е до зак?учка да битак у себи мора бити ?единствен, вечан и непромен?ив. Битак ?е матери?алан и ограничен, ?ер неограничено не може бити савршено, али не може се спознати чулима, него само разумом. То савршеноство битка изразио ?е Ксенофан ставом да ?е Све – ?едно, ограничено, непокретно и облика кугле. Аристотел нам у Метафизици (А 5, 986б 18) говори да ?е Ксенофан ?посматра?у?и целину свемира, рекао да ?едно ?есте бог“.

На то? основи еле?ску филозофи?у да?е разра?у?е Парменид (Παρμεν?δη?, око 515), ?ен главни представник. Узима?у?и све карактеристике битка ко?е ?е дао Ксенофан као полазну основу, Парменид све што ?е доступно нашим чулима и подвргнуто променама проглашава за небитак. Битак се може и мора мислити, он ?е оно што ?е за?едничко свему и што ни?е чулима непосредно доступно. Чулима ?е доступна разноликост, миш?е?у битак. Он ?есте матери?алан, али ?е ?единствен у себи. Када битак не би био ?единствен и посто?ан у себи, не би се могао мислити. Чула нас вара?у ако на основу ?их зак?учу?емо о битку, ?ер тиме пролазност, промен?ивост и остале особине небитка припису?емо битку, што ?е немогу?е. Наиме, нису чула и битак исто, ве? миш?е?е и битак. Оно што представ?а особине мисли, то су истовремено особине битка. У свом уче?у Парменид износи слабости чулне спозна?е, ко?а доводи само до м?е?а, а не до праве истините спозна?е.

Рационалне доказе за Парменидове поставке дао ?е Зенон из Еле?е (Ζ?νων, око 490–око 430), тре?и представник те школе. Он ?е познат по сво?им доказима на нема мноштва и да нема крета?а. Тако он, на пример, на основу става да ?е простор у себи бесконачно де?ив доказу?е да нема крета?а. Ако ?е тако, ако ?е простор бесконачно де?ив, онда ?е свако крета?е потпуно немогу?е. ?ер у крета?у увек треба пре?и ?едан део простора, а сваки ?е та? део у себи бесконачно де?ив, дакле, предмет се заправо не може померити с места. Тако, с по?мовног становишта, Ахиле? никада не може прести?и кор?ачу ?ер изме?у ?их увек лежи бесконачно де?ив простор.

Еле?ско уче?е разлику?е се од Хераклитовог у тумаче?у крета?а. Прво потпуно негира свако крета?е, а друго га сматра основним сво?ством свега посто?е?ега. Разлог што еле?ци тако доследно негира?у крета?е лежи у томе што су потпуно одво?или по?авно, чулно, од рационалног, спозна?ног. У доказима да не посто?и мноштво Зенон ни?е могао рационални став – ако два зрна не чине шум, како то да вре?а зр?а проузроку?е шум? – ускладити с чулним искуством. Тиме ?е Зенон открио унутраш?у противречност мисли, отворио ?е увид у противречност изме?у формално ускла?еног мисаоног тока и стварног неслага?а стварности с тим формалним током. Због тога ?е Аристотел приписао Зенону откри?е ди?алектике. Ме?утим, Зенон – да?у?и увид у та? проблем – сам ни?е сагледао ?егову суштину.

За?едно с Хераклитом еле?ци представ?а?у свакако на?дуб?и мисаони напор у разумева?у битка у овом периоду грчке филозофске мисли, насто?е?и сваки на сво? начин решити проблем посто?аности и ?единствености матери?алног битка те промен?ивости и разноликости света ко?и нам ?е дат у опажа?у.

Атомисти

Емпедокле (?μπεδοκλ??, око 495–435) из Агригента на Сицили?и сматра се оснивачем атомизма у истори?и. У ствари, он ?е први засновао теори?у о четири елемента, ватри, води, ваздуху и зем?и, из ко?их би се све у свету састо?ало, и у исто ?е време покушао об?аснити како из та основна четири елемента наста?е мноштво, све ствари. Емпедокле сматра ?убав и мрж?у тако?е елементима, али одво?еним од четири основна. Они узроку?у крета?е, ко?е се састо?и у спа?а?у и раздва?а?у основних елемената, чиме се ствара разноликост у свету. Човек ?е тако?е састав?ен од споменутих основних елемената, и то ?е основ ?егове спозна?е. Наиме, по Емпедоклу, спозна?е се тако да слично сазна?е сличним, слично привлачи слично. Емпедокле се доста разлику?е од Хераклита у тумаче?у крета?а. По ?ему, матери?а мора остати непромен?ива и непокретна ?ер ?е покре?у два спо?на принципа. Ипак ?е он об?аш?е?е света и човека у ?ему потпуно извукао из митолошко-религиозне сфере. На ?ега ?е утицало снажно насле?е како Хераклитова уче?а тако и еле?аца, па, у насто?а?у да помири те две матери?алистичке кра?ности, на описани начин покушава решити проблем мирова?а и крета?а.

То, код Емпедокла ?ош веома наивно и сликовито приказива?е крета?а, Анаксагора (?ναξαγ?ρα?, око 500–428) из Клазомене у Мало? Ази?и разви?а у апстрактни?е тумаче?е. Свет се састо?и из ?еднако де?ивих и непромен?ивих честица ко?е он зове хомеомери?е (τ? ?μοιομερ?). Оне су све некад биле састав?ене у ?едну масу, у целину. Тада их ?е у покрет ставио светски ум (νο??), први покретач. Све остало се да?е развило захва?у?у?и механичким силама у само? матери?и. Аристотел ?е Анаксагору назвао дуалистом ?ер ?егово уче?е садржи два основна принципа у себи: непокретну матери?у, састав?ену из хомеомери?а, и духовни покретач – ум. Ме?утим, у томе Анаксагора ни?е доследан, ?ер негде каже да ?е ум састав?ен од на?фини?е матери?е и одриче се ?егова делова?а пошто ?е помо?у ?ега ставио хомеомери?е у покрет. Анаксагора ?е припремио терен атомизму Леукипа (Λε?κιππο?) и Демокрита (Δημ?κριτο?, око 470–око 360).

Леукип и Демокрит квантитативно одре?у?у атом (τ? ?τομον – термин ко?и потиче од ?их, а значи ?неде?ив"). Атоми се разлику?у по облику, реду и положа?у и налазе се непрекидно у крета?у. Они су битак. Ме?утим, насупрот еле?цима, они призна?у и посто?а?е небитка. Небитак ?е оно што нису атоми и што нема сва ?ихова сво?ства. То ?е празан простор, ко?и представ?а само могу?ност крета?а и ме?а?а положа?а атома. Услед тог крета?а долази до спа?а?а атома и тако наста?у разна тела.

Демокрит – на?знача?ни?и представник античког атомизма

Човек се треба више бринути за душу него за тело

—?Демокрит

Иако ?е Леукип зачетник квантитативне атомистике, ипак ?е Демокрит (из Абдере у Траки?и) на?знача?ни?и представник античког матери?ализма и атомизма, делом због тога што од Леукипових списа и ни?е много остало, а делом и због тога што ?е Демокрит био заиста универзалан, о чему сведочи ?егова научна оставштина из области физике, математике, филологи?е, етике итд.

Према Демокриту, споменута сво?ства атома – облик, ред и положа? – ?егова су об?ективна сво?ства, ко?а посто?е независно од суб?екта. До ?их долазимо само разумом, размиш?а?ем. Какав ?е атом по себи, ми не можемо сазнати чулима, чи?а ?е спозна?а вар?ива. Ме?утим, атоми има?у и нека секундарна сво?ства, ко?а су суб?ективна по сво?о? природи ?ер се по?ав?у?у само у додиру атома-об?екта са суб?ектом. Тако, на пример, сво?ства кисело, горко, топло, хладно и сл. ?есу суб?ективна сво?ства и секундарна у односу на примарна, об?ективна сво?ства. По?авну страну атома можемо схватити чулима због сличица (еидоле – τ? ε?δωλα) ко?е об?ект ша?е суб?екту. Суштину об?ективне стварности можемо схватити само разумом.

Распоред атома у простору подре?ен ?е одре?еним узрочним везама. Овде нема места случа?ности. Узрочне везе нису увек доступне разумском схвата?у, што не значи да оне об?ективно не посто?е. ?Ни?една ствар не бива без узрока, него све с разлогом и по нужди“ – каже се у ?едном Леукиповом фрагменту. Та? детерминизам, ко?и не допушта никакве случа?ности, никаква слободна и спонтана крета?а у простору, истовремено иск?учу?е свако фантастично-религиозно тумаче?е природних по?ава. Слобода се састо?и у схвата?у узрочних веза у космосу. Човеку ?е слобода нужна да би разумно деловао.

Због сво?е доследности у матери?алистичком тумаче?у света, у оквиру ко?ег су разматрана пита?а космоса, спозна?е и ?удске слободе, Демокрит се сматра оснивачем првог матери?алистичког монистичког система у истори?и филозофи?е.

Атомистима завршава у старо? Грчко? период испитива?а природе и филозофско об?аш?ава?е на?општи?их закона космоса. Карактеристично ?е за та? период да човек и ?егова друштвеност ?ош нису предмет филозофског разматра?а, иако се успут третира?у у оквиру општих политичких ставова самих филозофа. Због сво?е опште карактеристике постав?а?а космоса у центар филозофског истражива?а цео се та? период назива космолошким периодом грчке филозофи?е.

Антрополошки период

У политичком и културном животу Грчке 5. века п. н. е. догодиле су се велике друштвене промене. Након победе над Перси?анцима развио се у Атини врло жив привредни, политички и просветни рад. Филозофско размиш?а?е тада напушта проблематику природе и усредсре?у?е се на на човека (?νθρωπο?) и целокупну друштвену проблематику – тиме почи?е антрополошки период грчке филозофи?е. Друштвена превира?а унутар саме демократске Атине, затим рат с аристократском Спартом, одводили су интерес ?уди од од пита?а космоса и ?егових закона, а у први план став?али човека, ?егову друштвеност, способност ?егове спозна?е, ?егову општу вредност итд.

Софисти

Главни чланак: Софисти

Разво? демократскога државног уре?е?а довео ?е на власт широке народне сло?еве. С променом политичкога живота тесно ?е повезана и промена на по?у образова?а, ?ер у доба демократи?е ни?е више успех по?единца зависио од ?еговог порекла, него од способности и зна?а. Наравно, у такво време ни?е више задово?авао стари начин образова?а у ко?ем се од младог човека захтевало да у гимнази?и добро извежба сво?е тело те да научи читати, писати и рачунати, а уз то да се помало бави музиком и чита?ем песника. Ново доба тражило ?е шире и ве?е образова?е, а же?а за ?им захватила ?е велики бро? ?уди. Посебно ?е за тим тежила омладина у же?и да се с ве?им зна?ем успешни?е бави државним пословима и лакше до?е до угледа, положа?а и славе. А ко ?е желео да успешно наступа у ве?у (βουλ?), народно? скупштини и у судницама, морао ?е нарочито бити вешт у лепом, ?асном и увер?ивом начину говора.

Таква ситуаци?а избацила ?е на површину софисте (σοφιστα?), путу?у?е учите?е ко?и су себи узели у задатак да говорима, предава?има и полемикама образу?у слободне грчке гра?ане. Бити софист значило ?е, дословно, бити ?убите? мудрости. На?популарни?и софист био ?е Протагора (Πρωταγ?ρα?, око 481–411. п. н. е.) из Абдере у Траки?и. ?егов став: ?Човек ?е мерило свих ствари, посто?е?их да ?есу, а непосто?е?их да нису“ – изазвао ?е ?ош у старо? Грчко? велике полемике. ?едни су сматрали да Протагора мисли да ?е м?е?е ?едини стади?ум у могу?ности ?удске спозна?е и да ?е с тим у вези истинито само оно што неки по?единац може спознати. Истина би, дакле, била сведена на то да сваки човек за себе одре?у?е шта ?е истина, а шта ни?е. Према томе, истина ?е кра??е релативна категори?а. Тако тумачи Протагору и Платон, ?егов на?оштри?и критичар. У ?едном од Аристотелових списа, ме?утим, наилази се на миш?е?е да ?е под ?човеком“ Протагора ипак мислио на човека као генеричко би?е, а не индивидуално, те да критери? истине, по ?ему, и ни?е тако суб?ективан како се мисли. У полемикама ?е Протагора аргументима и противаргументима изоштравао мисли задив?у?у?и том сво?ом способнош?у све присутне. Све док ?е ?едан аргумент подносио противаргумент, Протагора ни?е сматрао да ?е дошао до истине. Та? ?е момент до кра??их граница изоштрио софист Горги?а (Γοργ?α?, око 480–око 370) из Леонтина на Сицили?и. Он ?е сматрао да се уопште ништа не може доказати. Тиме ?е изразио кра??у скепсу у могу?ност долаже?а до истине. Релативизму и скепси у спозна?и одговара код свих софиста релативизам и скептицизам у етици: нема општеваже?их етичких норми, оне се разлику?у од народа до народа, од времена до времена.

Релативизам и скепса софиста имали су и сво?у позитивну страну. Поред уочава?а потешко?а и неверова?а у ?удску способност спозна?е, они су подвргли критици догматистичке тенденци?е у вези са спозна?ом, ко?е апсолутизира?у и овековечу?у постигнути ниво ?удске свести онемогу?ава?у?и постав?а?е нових пита?а. Али скептик може само оборити тенденци?у ка апсолутизаци?и и догматизаци?и спозна?них вредности. ?егова ?е главна снага у критици формалнологичких апсурда догматика.

Биста Сократа, римски мермер, Лувр

Сократ

Главни чланак: Сократ

Друштвена стварност ни?е пружала ослонац за утвр?ива?е сигурни?их и тра?ни?их ставова у етици. Она ?е само потвр?ивала релативизам у спозна?и. Одупрети се кра??ем релативизму и скепси могао ?е само она? ко?и упориште за сво?е судове ни?е тражио у тренутно ускомешано? друштвено? стварности. То ?е могао само она? ко?и ?е, насто?е?и извести спозна?у из ?орсокака скепсе, нашао начина да миш?е?е и ?егове форме узме за извор стабилности у доноше?у судова. Човек коме ?е то пошло за руком био ?е Ати?анин Сократ (Σωκρ?τη?, 470/469–399).

Живот ко?и се не испиту?е, ни?е вредан жив?е?а

Сократ ?е био противник проучава?а природе и ?ених закона. Заинтересован у првом реду за етичку проблематику, ко?а ?е као ?етичка“ била угрожена софистичким тумаче?ем моралних норми. Сократ ?е насто?ао да утврди по?мовну вредност по?единих моралних норми, чиме ?е желео да поби?е софистички релативизам у етици, ко?и се заснивао на чулно-по?единачном критери?у. Сократ сматра да нема истинског моралног делова?а а да човек тачно не зна шта се подразумева под одре?еном етичком нормом. Наиме, како поступати праведно ако се не зна шта ?е праведно? У сво?им ди?алозима држаним на ?авним окуп?а?има по атинским трговима Сократ ?е ишао за тим да се тачно одреди садржа? сваке по?едине етичке норме. Поступак ?е притом био ди?алектички, што значи да ?е у току разговора (ди?алога) тако дуго аргументима и противаргументима обарао по?едине ставове (сво?е или саговорникове) док не би на кра?у искристалисао потпуно ?асну дефиници?у одре?еног по?ма. Сократов критери? истине био ?е смисао по?ма, без обзира на ?егову реализаци?у у стварности. При томе ?е важна исправност у логичком (мисаоном) поступку при одре?ива?у садржа?а по?ма. Логички поступци индукци?е и дефиници?е потичу тако у сво?им основама од Сократа. ?Спозна? самога себе“ – основни мото Сократова уче?а – значио ?е управо ово: до кра?а критички однос према свим, како сво?им тако и ту?им, судовима у интересу истине. ?едино тако, сматрао ?е, могу се побити релативизам и скепса у ко?е су филозофи?у довели софисти.

Лажне речи нису само зло по себи, ве? оне инфицира?у у душу злом

Сократ ?е осу?ен на смрт ?ер ?е због сво?их иступа?а био у Атини оптужен да квари омладину и да не призна?е богове ко?е призна?е држава. Према тадаш?им законима Сократ ?е испио отров и притом задржао чврстину свог филозофског духа. ?егове ?авне дискуси?е, у ко?има ?е индуктивном методом "ирони?е" (ε?ρωνε?α) искушавао непроверене етичке ставове у ци?у ?асног дефиниса?а по?мова, представ?але су оштру критику софистичког начина филозофира?а. А софисти су, об?ективно узевши, били идеолози демократи?е, ко?а ?е тада у Атини представ?ала наступа?у?у снагу и управо прожив?авала тешко?е успона.

Платон

Главни чланак: Платон

Платон – на?ве?и представник античког идеализма

На?способни?и Сократов ученик и на?ве?и ?егов поштовалац и у?едно ?едан од на?ве?их античких филозофа био ?е Платон(Πλ?των, 427–347. п. н. е.) из Атине. По свом пореклу Платон ?е био аристократа; ?егов у?ак Крити?а, тако?е Сократов ученик, налазио се на челу владавине тридесеторице тирана и за ?егово време аристократи су у знак одмазде побили у Атини око 1.500 гра?ана. Платону су тада биле 23 године. Касни?е, по повратку демократа на власт, Платон ?е био сведок Сократово? смртно? осуди. Буду?и да су се непрекидни сукоби наставили, како у облику унутраш?их превира?а тако и у облику спо?них ратова (пелопонески рат), Платон ?е напустио Атину и отишао на пут у Мегару. Осим Сократа, на Платонову филозофи?у утицала су уче?а Хераклита, Питагоре и еле?аца. Посебно ?е усавршавао математику и геометри?у. Како сам каже на ?едном месту, на путова?е се одлучио да би упознао ?уде и ?ихов живот, ?ер га ?е због друштвених превира?а, ко?има ?е непрестано био сведок, друштвена проблематика на?више занимала.

Из пуни?ег тече у празно

Платон ?е сво?у филозофи?у тумачио у Академи?и (?καδ?μεια), сво?о? школи ко?у ?е основао по повратку у Атину. У неколико наврата покушао ?е остварити сво?у политичку филозофи?у и у пракси (код кра?а Дионизи?а Стари?ег у Сиракузи на Сицили?и), али му то ни?е пошло за руком. Одушев?ен Сократовим насто?а?има око проналаже?а смисла етичких по?мова, Платон врло брзо долази до зак?учка да изме?у ?асно дефинисаног по?ма неке етичке норме и ?ене практичне реализаци?е нема много сличности. Док ?е по?мовно дефинисана врлина савршена, у пракси ?е далеко од савршенства. На исту противречност наилази и у математским и геометри?ским по?мовима: само унутар геометри?е налазе се правилни ликови, нпр. круг, троугао итд., али ?их нигде у стварности нема. Зар онда ни?е подруч?е по?мова и иде?а оно право подруч?е савршенства и истине, а не реалност природе и матери?е? Платонов одговор на то пита?е ?е позитиван: иде?но подруч?е ?едино ?е подруч?е истине. У том увере?у подржало га ?е и искуство рани?их филозофа, ко?и су давали приоритет умно?, а не чулно? спозна?и.

Из става да ?е свет иде?а (?δ?α или ε?δο?) ?едини савршен и истинит свет, Платон зак?учу?е и да ?е он ?едини стварни свет, ?едина права реалност. Свет иде?а ?е битак, а матери?ални свет само ?е несавршена копи?а правог, истинитог света иде?а. Осим та два света, савршеног иде?ног и несавршеног матери?алног, посто?и и и свет сенки (нпр. одрази у води), ко?и ?е ?ош несавршени?и. То ?е свет о коме можемо само нага?ати. Несавршена, чулна спозна?а матери?алног света (верова?е – π?στι?) и нага?а?е (ε?κασ?α) за?едно чине подруч?е м?е?а (δ?ξα). По вредности спозна?е иза м?е?а долази разумска (математска) спозна?а (δι?νοια), а тек иза ?е права, умна спозна?а света иде?а (ν?ησι?). Разумска и умна спозна?а за?едно чине подруч?е зна?а (?πιστ?μη).

Праведност ?е врлина великих ?уди

У складу с теори?ом сазна?а Платон и психолошки об?аш?ава структуру ?удске душе и образлаже могу?ност спознава?а уопште. ?удска душа ни?е саставни део ?удског тела, ве? она по ро?е?у улази у тело, док ?е претходно боравила у царству иде?а. Буду?и да бива зароб?ена телом, она заборав?а све што ?е видела у царству иде?а. Сазна?ни процес значи, према томе, процес се?а?а душе на сво? боравак у царству иде?а. Поступак у спознава?у ?е ди?алектички и своди се на проналаже?е смисла по?ма о коме се говори, на начин како ?е то чинио Сократ. Сукоби противречних ставова око проналаже?а смисла по?ма изазива?у у души се?а?е на ?ен боравак у царству иде?а. ?удска се душа састо?и из три функционална дела: чулног, разумског и умног. Тек умним делом могу?е ?е открити прави садржа? иде?а. Разумски се део, додуше, бави по?мовном спозна?ом, али ?ош увек у вези са стварима (математика), док чулни део душе не досеже до неке спозна?е уопште, ве? се задржава у сфери суб?ективног м?е?а.

Платон ?е сво?е уче?е изложио у многобро?ним ди?алозима, али главно дело зове се Држава (Πολιτε?α), ко?е ?е писао у време свог зрелог филозофира?а. У ?ему су изнете основе Платонове онтологи?е, гносеологи?е и психологи?е, све као теори?ска основа ?егова уче?а о државном уре?е?у. Платон насто?и да теори?ски засну?е праведну државу, а то би била она држава у ко?о? би свако имао одре?ено место рада. Та подела рада, према Платону, заснива се на ?егово? онтологи?и и психологи?и. Праведна држава може бити ?едино она ко?а на неки начин реализу?е иде?у праведности, дакле, добро уре?ена држава мора бити што ближа иде?ном царству. Из тога ?асно следи да таквом државом мора?у управ?ати они ко?и су способни да стекну зна?е о иде?ама. Нада?е, следи да добро уре?еном државом мора?у руководити филозофи, ?ер су само они способни да стекну зна?е о свету иде?а те да према томе и зна?у шта ?е праведно а шта ни?е. Филозофима могу постати само они ко?и поседу?у умни део душе у то? мери оспособ?ен да одржава у хармони?и друга два дела душе, чулни и разумски, и да ?има господари. Они ко?има ?е разви?ени?и разумски део душе, ко?и према томе нису способни за филозофску спозна?у, али су разумни и храбри, треба да буду чувари државе. Тре?и део становника, ко?има у души превладава?у страсти, бавио би се по?опривредом и занатима и на ?има ?е да заснива?у породице и ра?а?у децу. Сви ти сталежи не меша?у се изме?у себе, и цела би држава била упропаштена кад би се ?едан сталеж почео бавити пословима другог сталежа.

Само мртви су видели кра? рата

Све то одговара и Платоново? идеалистичко? теори?и спозна?е, по ко?о? за постиза?е зна?а о иде?ама ни?е неопходан подстица? чулне спозна?е. ?една врста спозна?е с другом нема везе. ?едино разумска спозна?а, ко?а се ве? бави по?мовима, нужно мора претходити филозофско?, т?. умно?. Припреме филозофа за управ?а?е државом тра?у дуго, и немогу?е ?е да неко пре него наврши 50 година живота стекне право управ?а?а државом.

Платон ?е први у истори?и филозофи?е систематски обрадио идеалистичко схвата?е света. Буду?и да битком сматра свет иде?а, ко?и посто?и независно од суб?екта, од свести, то се ?егов идеализам назива об?ективним идеализмом. То схвата?е засновано ?е код Платона на претпоставци да об?ективно, изван наше свести, посто?и царство иде?а, док ?е матери?ални свет само ?егова груба копи?а. На то? претпоставци он систематски изгра?у?е сво?у онтологи?у, гносеологи?у и политичку филозофи?у. Платон ни?е могао избе?и противречности у свом филозофском систему. Постав?а се, наиме, проблем: ако ?е реалност само груба копи?а света иде?а, али ипак копи?а, одакле се у то? реалности наилази на зло, пр?авштину и сличне негативне по?аве? Посто?е ли иде?е с негативним садржа?ем? Ако посто?е, онда царство иде?а ни?е савршено у смислу доминантне иде?е Добра. О том проблему расправ?а Платон у свом ди?алогу Парменид, али не налази задово?ава?у?и одговор.

У сво?о? политичко? теори?и Платон подржава неку врсту интелектуалне аристократи?е. Неки га сматра?у заговорником ауторитарне државе, с обзиром на то како расподе?у?е рад у држави, на улогу жене, на образова?е деце (о чему треба да се брине држава, ?ер деца у првом реду припада?у за?едници, а не породици), с обзиром на то да у пита?у власти гра?ани нису ?еднаки итд. Ме?утим, целокупна ?егова теори?а заснована ?е на отпору власти атинског демоса и претпостав?а власт интелектуалне, а не имовинске аристократи?е. Као теори?ска основа служи му и овде Сократово уче?е одре?е?а по?ма по ?еговом смислу.

Платон ни?е остао до кра?а доследан сво?им филозофским концепци?ама. Поткра? живота скренуо ?е у извесни мистицизам, посветивши се у на?ве?о? мери проучава?у Питагоре и астрологи?е, што га ?е у ?едном тренутку довело до тога да иде?е из?едначи с бро?евима. Платонова ?е Академи?а неговала проучава?е бро?евних односа и ?ихово значе?е у проучава?у природе. Тиме ?е Академи?а напустила негова?е филозофских концепци?а свога оснивача, што ?е делом и разлог да у грчко? филозофи?и Платоново уче?е ни?е имало директних настав?ача.

Аристотел

Главни чланак: Аристотел

Биста Аристотела, на?универзални?ег филозофа антике (Лувр)

На?универзални?и филозоф старога века био ?е Аристотел (?ριστοτ?λη?, 384–322. п. н. е.), ро?ен у Стагири на трачко? Халкидици. Аристотел ?е младост провео у Платоново? Академи?и студира?у?и филозофи?у. Касни?е одлази на двор Филипа II Македонског, где ?е ?егов отац био лекар. Тамо ?е подучавао Филиповог сина Александра све док Александар ни?е постао владар и док ни?е пошао у осва?ачке ратове. Истори?ска ситуаци?а подучила ?е Аристотела да ?е немогу?е владаре приклонити филозофи?и, уразумити их и отклонити их од же?е за осва?а?има. Сам Аристотел био ?е присталица полисне самоуправе и противник ствара?а великих државних територи?а под влаш?у ?едног владара. Он ?е у том смислу и подучавао Александра, али очито без резултата. Уочивши несклад изме?у филозофског уче?а и потребе практичних решава?а друштвених проблема, Аристотел се вра?а у Атину и тамо оснива сво?у школу под именом Лике? (Λ?κειον). Та перипатетичка филозофска школа (περ?πατοι = шет?е и вртни тремови где се одржавала настава) надмашила ?е Платонову Академи?у. Тринаест година након оснива?а Лике?а ?е умро.

Аристотелов рад ?е свеобухватан. Он ни?е само оригиналан филозоф, он ?е систематичар свега што ?е Грчка до ?ега створила на филозофско-теори?ском подруч?у. Он ?е истовремено и емпиричар, истраживач, и ?егов Лике? поста?е центар не само филозофских проучава?а ве? и егзактног, научног рада.

Досада и доколица су ма?ка филозофи?е

Целокупна духовна делатност по Аристотелу се дели на практичну, теори?ску и поетичку. У складу с том поделом он дели и сво?у филозофи?у. У практичну филозофи?у спада?у етика, економика и политика. У теори?ску филозофи?у спада?у физика, математика и метафизика. Ову послед?у Аристотел зове ?ош и ?прва филозофи?а“ (? πρ?τη φιλοσοφ?α), а назив метафизика (μετ? τ? φυσικ? = дословно ?оно што ?е иза физике") употребили су тек касни?е они ко?и су сре?ивали Аристотелове списе. У поетичку филозофи?у спада техничко и уметничко обликова?е. Ова послед?а област представ?а Аристотелову естетику, у ко?о? ?е потпуно обрадио само уче?е о песништву. ?егово дело из те области зове се Поетика (Περ? ποιητικ??). Логичке списе под насловом Органон (?ργανον = дословно ?Ору?е филозофира?а") Аристотел не убра?а у ову поделу: наиме, он сматра да логика као наука треба да претходи свако? право? духовно? делатности као вежба у миш?е?у.

?едина стабилна држава ?е она у ко?о? су сви ?еднаки пред законом

Премда Платонов ученик, био ?е одлучан али не увек и доследан критичар ?егова идеализма. Аристотел насто?и доказати да ?е Платонов свет иде?а неодржив, и да ?е стога Платонова филозофи?а у себи противречна. На?садржа?ни?и су ови моменти критике теори?е иде?а: Шта, у ствари, значе иде?е за Платона? ??ер оне нису ?има (т?. чулним стварима) узроци нити крета?а нити ма какве промене“. И да?е, како ?е могу?е ?да супстанци?а буде одво?ена од онога чега ?е она супстанци?а“. ?ер ако нешто чини суштину ствари, чини се немогу?им да се то што чини ?егову суштину издво?и из тих ствари.

Драг ми ?е Платон, али ми ?е истина дража

Аристотел, насупрот Платону, насто?и доказати да ?е прва и права супстанци?а или истинско бивство (ο?σ?α) – по?единачна ствар. У то? по?единачно? ствари реализована ?е бит, суштина, помо?у матери?е. Оно опште, суштинско, по Платону иде?но, поста?е помо?у матери?е конкретна, реална, по?единачна ствар. Тако матери?а доби?а сво?е одре?е?е управо преко тог општег, суштинског. То опште у стварима Аристотел назива формом (τ? ε?δο?). Форма и матери?а (? ?λη) су два основна принципа сваке по?единачне ствари. У обликова?у ствари та два принципа нема?у ?еднаку улогу. Матери?а представ?а пасивни принцип, могу?ност, потенци?у (δ?ναμι?). Форма ?е активни принцип и узрок (τ? ?θεν ? κ?νησι?) обликова?а матери?е у конкретну по?единачну ствар, т?. актуализаци?е (?ντελ?χεια) потенци?е. Узима?у?и по?единачну ствар као прву и праву супстанци?у, Аристотел сматра да се проучава?е стварности и ?ених закона не може започети од иде?а, односно по?мова, ве? баш од саме по?единачне ствари. Тим ставом Аристотел у истори?и отвара пут ка егзактно-емпири?ском истражива?у.

Ве? сам назив ?прва супстанци?а“ (πρ?τη ο?σ?α) указу?е на то да се Аристотел ни?е задржао само на ?еном значе?у и да ни?е завршио сво?а филозофска разматра?а подвлаче?ем по?единачне ствари као прве супстанци?е. Он ?е сувише у себи апсорбовао читаву античку филозофи?у да би био слободан од ?еног идеалистичког утица?а, а двадесетогодиш?е студи?е код Платона условиле су да ни?е могао до кра?а критички превладати идеализам свога учите?а. Аристотел ?е логичар и призна?е хи?ерархи?у логичких по?мова. Ту хи?ерархи?у по?мова он ук?учу?е у сво?у онтологи?у. Наиме, док ?е по?единачна ствар прва супстанци?а, ?ен родни по?ам или врста би?е, по Аристотелу, друга супстанци?а (δευτ?ρα ο?σ?α). Однос изме?у вишег родног по?ма и нижег идентичан ?е с односом форме према матери?и, односно виши родни по?ам односи?е се према нижем као форма према матери?и. Из тога следи да ?е виши родни по?ам увек бити активан принцип у односу на нижи, ко?и представ?а пасиван принцип. Следе?и тако хи?ерархи?у по?мова наилазимо на на?виши по?ам у то? хи?ерархи?и – на по?ам изнад ко?ег више нема вишег родног по?ма. То ?е на?виши активни принцип. Буду?и да изнад ?ега нема више ничег у односу на шта би он могао бити пасиван, он представ?а чисту активност, чисту форму, ко?а ?е сама по себи непокретна ?ер нема шта да ?е покре?е. Али као таква, чиста форма ?е први покретач, прва активност у односу на ниже по?мове. То ?е Аристотелов бог, оно што он назива ?прва подлеже?а твар у сваком по?единачном“ (? πρ?τη ?κ?στ? ?ποκειμ?νη ?λη). Он ни?е схва?ен као свеобухватна снага света ко?а се налази свуда и у свему. Он ?е чиста активност, чиста форма, непокретна, и као први принцип активности схва?ена као по?единачна по?ава, а не као битак света ко?и све прожима.

Као што ?е истица?ем конкретне ствари као прве супстанци?е Аристотел утро пут емпири?ском истражива?у, тако ?е овим сво?им ?богом“ дугом античком идеализму отворио могу?ност логичког об?аш?е?а посто?а?а бога. Тако ?е у истори?и филозофи?е зачет теизам, иако сам Аристотел ни?е био теиста.

Аристотелово попушта?е идеализму лакше се разуме ако се зна да матери?а у ?егово? онтологи?и не игра само пасивну могу?ност у односу на активну форму. Као и Платон, Аристотел одре?у?е матери?и негативне особине, али не у смислу злог принципа, т?. извора свега лошега у природи и у човеку. Матери?а ?е за Аристотела ограничава?у?и принцип баш тиме што ?е пасивна, она ?е оно што се опире форми, она ?е спутава?у?и принцип у крета?у. Аристотел се послужио примером ва?ара: он насто?и у камену остварити неку одре?ену форму ко?у као замисао има у сво?о? глави, и она представ?а принцип делатности, крета?а. Ме?утим, у насто?а?у да реализу?е ту форму, наилази на отпор у камену те сво?у делатност мора делимично подредити том отпору камена-матери?е.

Као што Аристотел ни?е могао превладати дуализам матери?алног и иде?ног света у сво?о? онтологи?и, тако то ни?е могао ни у теори?и сазна?а. За ?ега ?е чуло полазна тачка све спозна?е. Осе?а?е као способност припада души. Аристотел сматра да сва жива би?а има?у душу, али с различитим стади?умима способности. Способности душе ?есу: хра?е?е, пожуда, опажа?е, крета?е у месту и миш?е?е. Би?кама, на пример, припада само способност хра?е?а. Другим пак живим би?има припада и пожуда и хра?е?е, тре?има ?ош и опажа?е. И тако редом: свака виша врста живих би?а поседу?е и ниже душевне способности, док нижа би?а не поседу?у више душевне способности. ?удска душа, ко?а поседу?е и миш?е?е као на?виши душевни квалитет, поседу?е и све остале врсте душевних способности. Полазне основе спозна?е су способност перципира?а и се?а?а, ко?е поседу?у ве? и неке животи?е. Човек помо?у миш?е?а, а на основу опажа?а и се?а?а, стиче искуство на основу ко?ега ствара уме?а. Уме?у ве? припада зна?е и разумева?е онога што се искуством стекло. ?уди с великим искуством и с уме?ем делу?у у свакодневном животу, док ?е наука, као незаинтересована за тренутне потребе, настала тамо где ?е било доколице. Све довде Аристотел ?е критичар идеалистичке гносеологи?е исто тако као што ?е био критичар идеалистичке онтологи?е у критици Платонових иде?а. Тек у сво?им разматра?има о уму, о способности миш?е?а да само себе мисли, Аристотел чини уступак идеализму. Наиме, да би ум деловао, он мора бити слободан од чулног света и потпуно одво?ен од ?ега. Тек такав он може имати миш?е?е као сво? предмет. ?Способност опажа?а ни?е, наиме, могу?а без тела, а ум ?е од тела одво?ен“, каже Аристотел.

У поре?е?у с Платоновим заносом кад заступа сво?е праведно уре?е?е државе, Аристотел се и на подруч?у политичке филозофи?е по?ав?у?е као трезвени?и и више склон анализи података него иде?и добра или праведности. Он не заступа неки посебно одре?ени тип друштва или државе, ве? више наглашава проблем управ?а?а државом. Ако способни и добри ?уди руководе државом, она и као аристократска може бити добра, али ако ?оме руководе лоши и неспособни ?уди, тада ни демократски облик владавине не представ?а реше?е.

У етици ?е Аристотел присталица тзв. златне средине, што значи да се добрим образова?ем мора код ?уди пости?и снажна во?а да у сво?о? друштвено? делатности избегава?у кра?ности. Тако, на пример, и у управ?а?у државом треба власт дати ?удима ко?и нису ни сувише иму?ни, ?ер иму?ни су превише обесни за власт, склони разврату и небризи за државу, а нити сувише сиромашни, ?ер су они брутални и склони осветама.

Аристотел ?е послед?а снажна и оригинална личност античке филозофске мисли. Као систематизатор античке мисле, он буду?ности отвара два пута: емпири?ски, на ко?и ?е се касни?е ослонити научна мисао, и теистички, ко?им ?е се касни?а сред?овековна сколастика користити у сврху филозофске интерпретаци?е хриш?анске религи?е. Ме?утим, за ову послед?у Аристотел ни?е до кра?а одговоран, ?ер ?е требало у велико? мери ме?ати структуру ?егове филозофске мисли да би се ?егово уче?е могло прилагодити хриш?анско? теологи?и.

Хеленистичко-римски период

За период хеленизма ?е карактеристично шире?е грчке античке културе на цело подруч?е македонског осва?а?а. Касни?е, у време римских осва?а?а, грчка се култура распростире на цело подруч?е римске државе. Чи?еница да гра?анин малог грчког полиса поста?е гра?анин велике државе одражава се на целокупну културу, па и на филозофи?у, као овладава?е космополитског духа. То услов?ава поновно истица?е антрополошких проблема у први план, али ова? пут с очигледном незаинтересованош?у за општу политичку проблематику, а с нарочитом же?ом да се у том великом свету, у ко?и се антички Грк утопио, на?е неко мирно и сигурно место за по?единца. У уче?има доминира проблем идеала мудраца. Расправ?а се о томе какав треба да буде човек да би се одржао миран и досто?анствен у то? бури расула ?едног и ствара?а новог друштва. Филозофи?а тога времена тражи ослонац у филозофским школама прошлости и ни?е сасвим оригинална по свом карактеру.

Филозофске школе хеленистичког периода осла?а?у се на Сократове школе и на Платонову Академи?у. Сократовске школе – киничка (чи?и ?е оснивач био Антистен, ?ντισθ?νη?, око 445–око 335) и киренска (ко?у ?е основао Аристип, ?ρ?στιππο?, ро?ен око 435) – одржале су се кроз читав период од Сократа до хеленистичког доба у доста оригиналном облику. Свака ?е школа тумачила Сократа на сво? начин, и он ?е постао основа филозофира?а неких филозофа у хеленизму. Тако су Сократово схвата?е врлине – ко?е се може сажети у три речи: спозна? самога себе – киници развили у правцу суздржава?а од задово?става те нису придавали значе?е телесним потребама. Киренаици су развили то уче?е у сасвим супротном правцу, наглашава?у?и радост и задово?ство као животни ци?.

На киничку школу надовезу?е се у хеленизму стоичко уче?е, док се на киренску школу надовезу?е епикуреизам. Платонова Академи?а постала ?е након Платонове смрти извор одре?еног скептичког смера (тзв. академска скепса). Сви ти правци били су садржа?ни?и и снажни?и по касни?ем ефекту уче?а него што су били у периоду када су зачети, ?ер су касни?е друштвене околности погодовале тим уче?има.

Стоици

Оснивач школе у Стои (Στο? ποικ?λη – ?шарени трем“, по чему ?е цео филозофски правац добио име) био ?е Зенон (Ζ?νων, 331–264. п. н. е.) из Кити?а на Кипру, по свом пореклу делом Феничанин. Он на специфичан начин истиче значе?е повратка природи и сустеза?а од друштвене активности. Не повратак природи због ужива?а, него због изучава?а природе, због спозна?е ?ених закона, ?ер природа ?е савршенство. Природом влада логос (λ?γο?), и ?едино ако спозна та? логос и живи у складу с ?име, човек може на?и же?ени мир. Спозна?а природе и ?ених закона ?едини ?е начин да се овлада страстима. Спозна?а природних закона ослоба?а ?уде и религи?е, ко?а ?уде узнемирава уносе?и у ?их страх од непознатог. И морални живот постиже се проучава?ем природе. Физика ?е стога основна наука. Усмереност човека на то да истражу?е природну нужност, ме?утим, захтева од ?ега храброст, разборитост и умереност, што стоици истичу као основне врлине. Спозна?а и поштова?е природне нужности услов ?е слободе како ?е схвата?у стоици.

Целокупна филозофска мисао стоика ?е матери?алистичко-монистичка. С тиме ?е у складу и ?ихова теори?а сазна?а: оно што спозна?емо ?е матери?ални свет, ?ер ван ?ега ништа друго и не посто?и. Спозна?а почи?е од чула и представа, на основу ко?их се ствара?у по?мови. Постав?а?у?и и проблем критери?а истине, стоици сматра?у да ?е тачан она? суд, односно по?ам о стварности, ко?и се заснива на потпуно ?асно? представи, на представи чи?а нам ?асно?а говори о томе да ?е потпуно адекватна предмету ко?и се спозна?е. Таква се представа зове – каталептичка представа. Разум сам одлучу?е ко?а ?е представа толико ?асна да се на ?о? могу засновати истинити по?мови. За та? ?е пак суд одговоран човек сам, ?ер ван ?ега нема никога ко би одлучивао о ?асно?у представе.

Матери?алистичко-монистичка филозофи?а стоика по свом ?е друштвеном карактеру строго индивидуалистичка. Она на сво? начин изолу?е човека од ?егове друштвене стварности, ко?а му ?е постала страна, и показу?е му пут ка остваре?у идеалног мира окре?у?и га доследном проучава?у природе и ?ених закона, и тиме признава?у?и ?егову оту?еност од ?егове властите друштвене суштине. Стоицизам ?е био радо прихва?ен у Риму: храброст, посто?аност и умереност су врлине веома це?ене у античком Риму.

Епикур – ко?и се ?први усудио да смртне очи подигне ка религи?и и први ?о? се супротставити смело“ (Лукреци?е, I, 54–55)

Епикур

Главни чланак: Епикур

На?снажни?а личност грчке филозофи?е у хеленистичком периоду био ?е Епикур (?π?κυρο?, 341–270. п. н. е.). Ова? атомист сво?е уче?е о природи заснива готово потпуно на Демокритовом уче?у. Од ?ега преузима тумаче?е да се свет састо?и из безгранично малих, неде?ивих честица ко?е се кре?у по нужности (κατ' ?ν?γκην) и, састав?а?у?и се, чине по?едине ствари. Посто?и само одре?ена разлика у тумаче?у крета?а атома: атоми се у простору судара?у и поново одби?а?у. У том крета?у долази до судара из непредви?ених унутраш?их разлога, до прекида крета?а по нужности и непредви?еног скрета?а атома. Ти судари услов?ава?у случа?ност у састав?а?у атома, и управо то? случа?ности дугу?емо разноликост света. То признава?е об?ективно посто?е?е случа?ности, наглих скокова у крета?у ко?и доводе до промене квалитативног ста?а, издиже Епикура изнад Демокрита и чини га готово знача?ни?им представником грчке атомистике.

У етичком уче?у ?аче ?е подвучена црта индивидуализма код Епикура него код стоичара. Ци? ?е живота постиза?е индивидуалног мира, као услова сре?е. Човек се у животу осе?а при?атно или непри?атно. Он насто?и избе?и непри?атност, и то ?е критери? сре?е: ако успе да постигне ста?е при?атности, он ?е бити сре?ан. Те су Епикурове поставке касни?е хриш?ански теолози, а преко ?их и добар део осталих мислилаца, грубо изврнули, представ?а?у?и га у истори?и филозофи?е као филозофа телесних задово?става. Ме?утим, постиза?е при?атности ?е код Епикура везано уз разборитост и то дво?е ?е немогу?е одво?ити. Епикур истиче осе?а?е при?атности утолико што хо?е да нагласи по?единачност ?удског тела као носиоца критери?а сре?е и несре?е, доброг или злог. Саму државу третира Епикур као нужно зло и на та? начин не налази у ?о? оног ко?и би прописао шта ?е добро а шта зло у ?удском друштву.

Епикур се бори против празновер?а ко?е, ра?а?у?и страх од непознатог, уноси непри?атност у ?удски живот. Разборитост ?е човеку потребна да би се ослободио страха од смрти, ко?у треба схватити потпуно у складу с природном нужности. С тим у вези Епикур негира и уче?е о бесмртности душе као обично празновер?е.

Скептици

Оснивач касни?ег античког скептицизма ?е Пирон (Π?ρρων, око 360–око 270. п. н. е.) из Елиде. И он у складу с духом времена постав?а пита?е индивидуалног мира. Основни став скептика ?есте: не доносити судове ни о чему ?едини ?е услов мира. Пирон сматра да у све треба сум?ати. Нема суда за ко?и бисмо могли бити уверени да ?е истинит. Чулна спозна?а ?е вар?ива, а разумска се заснива на аксиомима ко?и се не могу доказати. Нема аргумента ко?и не би допуштао и противаргумент. Пирон иде тако далеко да и на познату Сократову узречицу – знам да ништа не знам – приме?у?е: а како он може знати да ништа не зна?

Нешто блажи у свом скептицизму ?е Карнеад (Καρνε?δη?, око 214–око 129. п. н. е.) из Кирене, ко?и ?е студирао у Платоново? Академи?и. Он сматра да се судови могу узимати само као вероватни, али не као истинити. Али разлику у степену вероватности не можемо утврдити. Такав став према судовима доводи до осе?а?а индиферентности, а то ?е услов мира и неузбу?ива?а. Од касни?их скептика издва?а се Секст Емпирик (Σ?ξτο?, око 200. нове ере), лекар из Александри?е, ко?и ?е забележио Пироново уче?е (сам Пирон излагао га ?е само усмено).

Споменути правци – стоицизам и епикуреизам – представ?а?у у доба кризе античке полисне културе извесна позитивна стрем?е?а ка томе да се човек сна?е у општо? друштвено? изгуб?ености. Не покушава?у?и дуб?е продрети у бит друштвености човека, они га, додуше, изолу?у од за?еднице у смислу одговорности за ?у, али га ипак усмерава?у ка проучава?у природе, што човеку може донети же?ени мир. Од ових се праваца разлику?е скептицизам сво?ом сум?ом у сва рационална доказива?а, сво?ом теори?ском индиферентнош?у, ко?а у ствари значи и практичну, етичку индиферентност као ?едини услов мира. Уз известан позитиван допринос филозофи?и, ко?и скепса увек у себи садржи, а то ?е дово?е?е у пита?е апсолутне важности по?единих истина и тиме руше?е догматизма као опасности за да?и разво? мисли уопште, скептицизам се суздржава од доноше?а судова, сматра?у?и да ?е то услов ?удског мира.

Неоплатонизам

Осим споменута три правца разви?а се у то доба и ?едан други, чи?и ?е ци? тако?е да допринесе решава?у сукоба у ко?е ?е ушао човек тог раздоб?а. Као изворна основа те филозофске мисли послужио ?е Платон, па ?е та? правац у истори?и филозофи?е назван неоплатонизам. Главним се представником и правим оснивачем тог правца сматра Плотин (Πλωτ?νο?, 204–270. нове ере) из Египта. Учио ?е филозофи?у у Александри?и, затим обишао неке филозофске школе на Истоку и завршио као учите? у Риму. Та? правац у?едно представ?а и опозици?у према хриш?анству, ко?е ?е тада ве? окупило широке масе у пороб?еним зем?ама Римског царства. Филозофи?а насто?и да задржи сво? предмет и да бога остави религи?и, верова?у, док ?е хриш?анство, у насто?а?у да придоби?е и образовани свет, а не само неуку масу, насто?ало да рационалним образложе?ем сво?е вере подвргне филозофи?у и свако рационално сазна?е хриш?анско? вери. Та? сукоб представ?а добрим делом и истори?у хриш?анске мисли у сред?ем веку. Проблем ?е зачет ве? овде, на граници две истори?ске епохе.

По Плотину, прави и ?едини истинити свет ?есте свет иде?а. То ?е битак. Матери?а ко?а нам се показу?е кроз по?авност ?есте небитак. Посто?и врховно ?едно, ко?е представ?а општи об?еди?ава?у?и принцип свега. То ?едно не може се упоредити с хриш?анским богом ?ер ?е по свом значе?у изнад ?ега. По?ам бога покушава се схватити, ?едно ?е несхват?иво, неспознат?иво у рационалном смислу. ?едно ?е у себи преобилно, оно због тога мора да иси?ава из себе. Та? процес иси?ава?а зове се еманаци?а (περ?λαμψι? или ?λλαμψι?) и представ?а главни по?ам неоплатонске филозофи?е. Еманаци?ом наста?е сав свет. Еманаци?а се врши у стади?умима: на?пре се иси?ава?у ум и иде?е, док ?е послед?и стади?ум матери?а, ко?а сво?у истину ве? има у небитку, т?. ?ена су одре?е?а негативна. ?едно об?еди?у?е све и све ?е целина. Рационалним путем не може се пости?и истоветност с ?едним, другим речима, не може се спознати. То ?е могу?е само путем екстазе: губ?е?ем свести, у ста?у узбу?ености душе, постиже се ?единство с ?едним. У томе лежи и етички смисао неоплатонизма: постиза?е же?еног мира могу?е ?е само у екстази. И овде ?е очигледна опозици?а према хриш?анству: постиза?е мира, т?. за човека ста?а савршенства, припада овом свету и резултат ?е активног насто?а?а човека, а не припада оностраности и загробном животу.

Римска филозофи?а

Римска филозофи?а, као уосталом и уметност и к?ижевност, разви?ала се по угледу на грчку. Рим?ани су од филозофи?е тражили моралну поуку, упутство за постиза?е сре?е и теори?ску припрему за ?авни живот. То су им пружале филозофске школе хеленистичке епохе, ко?е су се стога брзо прошириле на тлу римске државе. Теори?ске филозофске дисциплине, какве су онтологи?а или гносеологи?а, Рим?ани нису унапредили. ?ихова филозофи?а имала ?е строго практично, односно етичко обележ?е, и то ?ош у ве?о? мери него грчка филозофи?а хеленистичког периода.

На?знача?ни?и присталица Епикурова уче?а у Риму био ?е Тит Лукреци?е Кар (Titus Lucretius Carus, 97–55. п. н. е.), чи?и дидактичко-филозофски спев О природи ствари (De rerum natura) представ?а ?едно од на?ве?их дела римске филозофи?е и поези?е. У ?ему ?е Лукреци?е Демокритово и Епикурово атомистичко схвата?е света изложио изванредном поетском снагом. Као доследан матери?алиста он ?е повео борбу против религи?е: богови не посто?е, ?их ?е створио човеков страх од природних по?ава и страх од смрти. Сазна?ем атомске структуре космоса и опште природне законитости човек се може ослободити тог страха и пости?и ци? живота: сре?у непому?еног душевног ужива?а.

Цицерон, на?знача?ни?и римски филозоф и творац латинске филозофске терминологи?е

Марко Тули?е Цицерон убра?а се ме?у на?познати?е римске филозофе и писце. Стекао ?е високо филозофско образова?е у школама Хеладе. Као адвокат и државник Цицерон ?е постигао велики успех у Римско? републици. И поред обимне ?авне и државничке делатности, он ?е написао и ве?и бро? к?ига с политичком и филозофском тематиком. Цицерон ?е био с?а?ан говорник и надахнут писац, али не и оригиналан мислилац. ?егова ?е заслуга пре свега у томе што ?е систематисао и разрадио многе иде?е сво?их претходника, изложио их снажним и отменим стилом и тако учинио популарним, те што ?е изградио филозофску терминологи?у на латинском ?езику, ко?а ?е бити у употреби до дубоко у нови век. Као еклектичар Цицерон ?е повезао уче?а академичара, стоичара и скептика.

На?ве?у популарност у римском друштву постигло ?е стоичко уче?е. Сво?им захтевима за повлаче?ем у себе и моралним самоусавршава?ем стоицизам ?е великом бро?у ?уди пружао ослонац у животно? борби и утеху за претрп?ене поразе. Основна начела стоичке етике одговарала су и вишим и нижим сло?евима римског друштва: првима су давала чврстину да подносе све успехе и неуспехе у борби за превласт, а другима моралну снагу да подносе сво?е нево?е с вером у неизбежност судбинског прови?е?а. Само се тако може об?аснити на први поглед парадоксална чи?еница да су стоичко уче?е заступали и робови (Епиктет) и цареви (Марко Аурели?е).

За римске стоичаре карактеристично ?е да готово потпуно одуста?у од теори?ског проучава?а природе и сазна?а: они се ограничава?у само на етичке проблеме и притом се постепено приближава?у схвата?има ко?а су блиска хриш?анском уче?у. Први велики стоичар царске епохе био ?е Сенека. Код ?ега филозофи?а има практичан етички знача?: да васпитава, организу?е живот и прибав?а споко?ство. Свет ?е вечна динамичка целина, потчи?ена општем кружном току крета?а. ?удска душа ?е бесмртна. Свим стварима и по?авама у природи управ?а неизмен?ива нужност или, у Сенекино? терминологи?и, судбина, односно божанско прови?е?е. Стога човек треба да живи у складу с том природном нужнош?у и божанским прови?е?ем, ?ер само тако може пости?и сре?у. ?Живети сре?но исто ?е што и живети у складу с природом“, каже Сенека. Пошто ?е слаб и не може да ме?а ток дога?а?а, човек треба мирно ("стоички") да подноси све ударце неумитне судбине. Сенека ?е проповедник опште?удске ?убави и милоср?а и наде у бо?и живот након смрти. По томе ?е утицати на формира?е раног хриш?анског уче?а на Западу.

На рано хриш?анство утицао ?е и други велики римски стоичар, Епиктет (Επ?κτητο?, 50–138. н. е.), ко?и ?е као роб из родне Траки?е био доведен у Рим. Касни?е ?е ослобо?ен, па ?е основао филозофску школу, ко?а ?е била надалеко позната. Епиктет ни?е ништа писао, ве? ?е сво?а уче?а ширио само усмено, и то ?едноставним народним ?езиком. Усво?ио ?е Сенекина схвата?а, наглашава?у?и притом посебно етичко-религи?ска обележ?а. Човек треба да тежи за духовном слободом да би и на несре?у могао да гледа као на сре?у. Епиктетова етика, дакле, проповеда пасиван отпор – непротив?е?е злу.

Тре?и велики римски стоичар био ?е цар Марко Аурели?е ко?и ?е написао у облику афоризама у 12 к?ига на грчком ?езику дело под насловом Размиш?а?а са самим собом (Τ? ε?? ?αυτ?ν), у ко?ем попут Епиктета износи мисао о покорава?у судбини, одрица?у од света и окрета?у ка личном усавршава?у.

Хриш?анство

Главни чланци: Хриш?анство и Хриш?анска филозофи?а

У време кад ?е хриш?анство ве? било призната религи?а у држави, мислиоци и други образовани ?уди противили су се по?мовном интерпретира?у хриш?анских догми са становишта сво?их уче?а. Зато се и напор хриш?анских теоретичара почео ори?ентисати на то да прона?у начин ускла?ива?а филозофи?е и хриш?анског уче?а. У суштини, требало ?е да филозофи?а промени предмет: уместо да истражу?е стварност као такву, да проналази истину о ?о?, требало ?е да се ори?ентише на тумаче?е верских истина – догми. Филозофи?а ко?а има задатак да тумачи догме, ме?утим, преста?е да буде критичка и тиме губи ?едну од сво?их битних одлика.

Аурели?е Августин – главни творац филозофи?е хриш?анске цркве

Хриш?анска религи?а узима од старих религи?а уче?е о загробном животу, а од ?уде?ске религи?е уче?е о богу као посреднику ко?и ?удима доноси спас. Код ?евре?а наилазимо и на покуша? спа?а?а, синтезе ?удаизма и грчке филозофи?е. Покуша? долази од Филона (Φ?λων, ро?ен око 20. п. н. е., умро изме?у 41. и 54. н. е.). Проблем се састо?ао у томе да се створи нека посредна веза изме?у бога и света, изме?у непогрешивог духовног и матери?алног света. Ту улогу су имали посредници, ме?учланови, помо?у ко?их би божанска светлост могла постати доступна и матери?алном свету, односно ко?и би човека из ?егове чувствене стварности уздигли до божанства. Код Филона су ти ме?учланови схва?ени као ан?ели. Знача?но ?е да те ан?еоске снаге има?у карактер општих по?мова и уза све то има?у обележ?а личности. Ово ?единство по?мовног и митског врло ?е знача?но за разво? касни?е сред?овековне филозофи?е. Филон ?е, ме?утим, покушао и да ?едним за?едничким по?мом об?едини све те иде?е и снаге и ан?еле, ко?и игра?у улогу посредника, с ?едним ?ош општи?им по?мом – логосом. Логос ?е, с ?едне стране, божански ум ко?и миру?е у себи, а с друге стране, ум ко?и ?е изашао из бога, ?егов прворо?ени син. Он ни?е ненастао, као бог, а ни?е ни настао као духови и ?уди, он ?е други бог. За разлику од бога, ?ега се може спознати. Преко Филона постепено ?е рационална, филозофска терминологи?а улазила у хриш?анско уче?е.

Ме?утим, као што ?е посто?ао отпор филозофа да као сво? предмет прихвате верске истине, тако ?е посто?ао и отпор хриш?анских мислилаца да филозофи?у унесу у религи?у. Ме?у ?има ?е познат Тертули?ан (Tertulianus, око 160–око 220. н. е.) из Картагине. Он ?е огорчени противник филозофи?е. ?егов основни став гласи: ?Веру?ем, ?ер ?е апсурдно“ (Credo quia absurdum), чиме истиче бесмисленост филозофског тумаче?а религиозних догми.

Први ко?и су заиста преузели на себе задатак да повежу филозофи?у и религи?у били су тзв. хриш?ански оци, сви из Александри?е. Раздоб?е ?ихове делатности познато ?е у хриш?анско? филозофи?и као патристика. Од тада па нада?е хриш?анство ?е систематски разви?ало сво?у филозофску мисао. У развитку хриш?анске мисли знача?но место заузима Аурели?е Августин (Aurelius Augustinus, 354–430. н. е.). Добро ?е познавао Платонову филозофи?у и неоплатоничаре. Од ?их прима разликова?е духовног и матери?алног, и то ?е као сво?у филозофску концепци?у употребити касни?е у филозофско? интерпретаци?и хриш?анске религи?е. Карактеристичан ?е начин на ко?и филозофи?у подре?у?е религи?и: проблем вере – то ?е проблем во?е. Во?а ?е изнад интелекта, све ?е створено бож?ом во?ом. Платонове иде?е нису ништа друго до божанске мисли. Отуда изводи зак?учак да ?е цела истори?а створена по бож?ем плану. То значи да истори?а има сво? почетак и сво? кра?, и да ?е ве? унапред замиш?ена у бож?ем уму као готова целина. Затим ?е бог оствару?е сво?ом во?ом. Такво се схвата?е истори?е касни?е прилично учврстило, с ма?им или ве?им корекци?ама, и то не само код хриш?анских мислилаца. Сам ?е ?е Августин писац ?едне филозофи?е истори?е под насловом О држави Бож?о? (De civitate Dei), у ко?о? ?е обухва?ена истори?а свих до тада познатих народа. Централна паж?а посве?ена ?е истори?и ?удаизма и хриш?анства, те се кроз ту призму посматра истори?а свих осталих народа.

С обзиром на снагу во?е, без ко?е нема праве вере, Августин сматра да човек не може сам, без ичи?е помо?и припремити сво? спас након смрти. Отуда он зак?учу?е о нужности посто?а?а цркве као световне организаци?е ко?а има задатак да припреми човеков спас. И човек као по?единац и држава као целина треба да буду подре?ени цркви. Подре?е?е човека и друштва цркви код Августина заправо представ?а консеквентно остваре?е теори?ског става да ?е разум подре?ен во?и.

Боети?е подучава сво?е ученике (иници?ал са итали?анског рукописа Утехе филозофи?е из 1385)

Боети?е (Boethius, око 480–524. н. е.), римски сенатор, често се назива послед?им Рим?анином, односно послед?им представником античког начина миш?е?а. Буду?и да га ?е остроготски кра? Теодорик Велики, ко?и ?е тада владао Итали?ом, осудио на смрт, католичка црква прогласила га ?е сво?им мучеником, премда ?е Боети?е заправо био сасвим индиферентан према хриш?анству. ?едино што ?е он сматрао вредним била ?е филозофи?а те ?е пред смрт написао ди?алог Утеха филозофи?е (De consolatione philosophiae), где зак?учу?е да ?е филозофи?а ?едино вредна за човека и ?егов однос према животу, иако само време у коме он живи то негира. Боети?е као филозоф ни?е нарочито оригиналан, ве? сто?и под ?аким утица?ем Платона и стоичара. По ?ему, у свету посто?и само ?едан принцип – принцип добра. Зло као такво не посто?и, оно ?е само недостатак добра. Светски се поредак не може променити, ?ер ?е он утвр?ен бож?им планом. Али добро, за ко?им ?уди теже, налази се у ?удима самим, и они га не могу пости?и ако га траже ван себе и без разума.

Боети?ева ?е заслуга покуша? обнове филозофи?е у доба када ?е она црквеним догмама била потиснута у други план. И док ?е Боети?е 524. године у тамници писао сво?у Утеху филозофи?е чека?у?и смртну осуду, источноримски цар ?устини?ан I ?е 529. године наредио да се затвори и послед?а филозофска школа у Атини. Неки историчари сматра?у зато ту годину коначним прекидом с античком културом и датумским почетком сред?ег века.

Види ?ош

• Сред?овековна филозофи?а
• Старогрчка филозофи?а

Спо?аш?е везе

• Античка филозофи?а (filozofija.info)
• Странице о античко? филозофи?и